10/02/2016

Sastanak Sa Sudbinom...

   Okupala sam se, sada šta da nosim..?

Udobnost je prva na listi, to je sigurno. Lagano da se obuče i skine? Aposolutno. Nešto niskog reza? Nema šanse!


Teško da prođe dan a da ne pomislim o svom prvom sastanku ili šta će se dogoditi na sledećem. Ali ovo je sastanak kao ni jedan. Naravno da želim da se završi " I živeli su srećno dugo, dugo godina" - kao mala devojčica, u bajkama to je kraj svih priča bez obzira kako se teško priča odvijala. To je ono što želim, to je krajni cilj i kako kažu u filmovima  ( Najbolji Marigold Hotel ), Sve će biti dobro na kraju, pa ako nije dobro, nije ni kraj.

Danas je moja godišnja kontrola. Moja druga tačnije. Poslednjih godina bila je velika stvar pošto je bila moja prva, i kako sećanja nadolaze prve runde konsultacija, skenera, i zakazivanja koja slede, setim se kako užasna je bila "igra čekanja" i kako sam bila suočena sa krajnošću ( skoro da sam izgubila kontorlu ). Umirujem sebe da ovaj put sve će biti OK.

Neću da poričem, tokom prošle godine uhvatim sebe kako razmišljam na primer "Jesam li dovoljno uradila!?", ili "Sta bih ja uradila sledeće" kroz procese, i tako dalje i tako dalje. Nije ni čudo nakon 5 meseci čekanja prošle godine na rezultate testa da se napokon vrate bez karcinoma, slomila sam se bez kontrole. Suze radosnice i olakšanje kakvo nikada pre nisam osetila udalilo me je kao tcunami. Htela sam da trčim brzo koliko može  - ne znam kuda, nije bilo bitno. Htela sam da skočim, i vrištim, i zagrlim svakoga koga sam videla. To je bio lep dan ali je čekanje bilo stvarno stravično.

Napravivši nesvakidašnju odluku da izvršim samo operaciju bez daljih tretmana ili lekova, izložila sam se riziku - to znam. Ali morate da uradite šta vam osećaj kaže da je dobro a meni je baš to govorio. Doktori mogu da me vode i savetuju ali oni nisu tu da ti i prežive sve to.

Ove godine, namerno sam održavala um zauzetim u trci sve do danas, ali kako hodam ovim malim koracima od kuće do bolnice ne mogu da pomognem da ne razmišljam o toj prvoj godini - nagli nalet prošlog sećanja i naizgled beskrajnih puta tamo i vamo, ne znajući šta da očekujem, brinići o svakoj maloj stvari i osećaju sve to dok me prati osećaj odgovornosti zbog nanošenja toliko tuge ljudima do kojih mi je stalo i koje volim.najviše. Želela sam da svet stane kako bi mogla da siđem. Nisam htela više da igram. Ovo je sada samo trenutni povratak u prošlost ali taj nalet emocija oseća se i previše poznato.

Sada sedim i čekam da prozovu moje ime, koristim momenat da čitam iz svoje knjige - da prođe vreme a i dam neki fokus svome umu ali ispred mene mogu da vidim šta me očekuje i stanem na trenutak. To je to. Ovo je to mesto koje bi moglo da promeni sve i konačno ću saznati da li su moja ispupčenja i grudvice, koje nalazim svaki put kada pogledam, samo koža ožiljka ili.... nešto drugo. Ovde ću saznati!

Skeniranje je verovatno najgori deo. Pre operacije bol je bio ružan ali sa kožom ožiljka nositi se je skoro neizdrživo. Srećom dobili su šta im je trebalo prvi put, pa su samo skeniranja na obe strane ono šta mi treba.

Sada, opet čekam. Ovoga puta na fizički pregled. Nema baš čemu da se raduje u ovom procesu, ali je samo jednom godišnje pa nije tako loše  i pošto samo što sam završila sa skeniranjem, radujem se što ću odmah znati rezultate. Sve je u redu! 

Nije skok radosti ali je olakšanje. I sada, gradi se sve ovo za moj sledeći veliki datum, dok ja nastavljam da živim adaptiranim i boljim životnim stilom - sve vreme nadajući se i verujući da sam uradila najbolje što mogu, mentalno, fizički, sipritualno i emotivno - da pomognem sebi i podelim svoja iskustva, možda pomognem i drugima.  

Napisala: Miranda, Dijagnoza 2013